VersÉnek

Otkriće pesme, kao pevane poezije, nije novina na našim prostorima u Vojvodini, gde žive Mađari. Žanr koji se pojavio početkom osamdesetih godina i osvojio sve veći prostor, postao je neophodan, čak i presudan, iz dva razloga. Pesme izvođene uglavnom na akustičnim instrumentima vratile su intimu, podsećajući na staro recitovanje uz pratnju laute, a s druge strane, sama poezija je došla do izražaja. Postala je pristupačnija, mogla je da poleti pevajući.

Šandor Konja je odabrao pozamašan buket (šezdeset devet) pesama vojvođanskih pesnika i obukao ih u muziku. Odabir nikada nije zahvalan zadatak, umesto potpunosti, on pre ukazuje na nedostatke. Ipak, ove pesme mogu pružiti sliku našeg sveta koja postaje autentična i samim tim trajna, pokazujući i ceneći naše sopstvene vrednosti. Naravno, ovde nije mala uloga melodija koje se uklapaju u ove tekstove. Izuzetno su lake za pevanje, i već samo „čitanjem sa papira“ mame na zviždanje. Odnos melodije i stiha me je u datom slučaju takođe zaintrigirao: kako je Šandor Konja „doživeo“ ovu ili onu pesmu. Svakome ko se sa tolikom posvećenošću lati posla i ima dovoljno iskustva, data je mogućnost sopstvene interpretacije, ritmičko-melodijskog pristupa rečima, stihovima, jer se to već može smatrati muzičkim svetom. I taj svet se u pesmarici Šandora Konje jasno pojavljuje, štaviše, uprkos raznolikosti odabranih pesama, iznenađujuće je dosledan. Pesme koje se mogu pratiti na više instrumenata (iznad nota su naznačeni samo akordi) ponekad donose i iznenađenja. Posebno je originalna, na primer, pratnja pesme Ferenca Fehera: „Ispovesti sa Tise“, koja propisuje bubnjanje po stolu kao ritmičku osnovu, dok je pevanje iznad toga gotovo ritualno, podsećajući na brojalicu, izreku. Melodija pesme Nandora Kovača: „Balada o slomljenom ocu“, pak, odiše dramatičnom atmosferom, posedujući neku vrstu plemenite tame. Pored toga, česte su i muzičke obrade zasnovane na onomatopeji (Tamaš Jung: „Seoska oproštajna zabava“), ili dela tretirana opravdanom ironijom, npr. u slučaju pesme Bele Čorbe: „U lovu na lisice“. Osnovni ton ove palete, pre svega, daje stilizovana pentatonika koja podseća na mađarsku narodnu muziku, a još više na svet pesama, i jednostavan, često arhaičan harmonijski svet koji služi kao osnova za to.

Prijatan je osećaj naići na pesmaricu koja podjednako može zanimati i decu i odrasle. Prelistavajući note, svako može da bira i uživa u njoj: vaspitačica, nastavnik muzike ili roditelj, malo dete ili učenik koji uči da svira gitaru. I naravno, ni našim južnoslovenskim pesnicima nije svejedno što njihove pesme sada mogu nastaviti da žive i u ovakvom, muzičkom izrazu, kao pesme.

Erne Verebeš