Harmatozzatok, egek!

PREDGOVOR

Knjiga koju poštovani čitalac drži u rukama je zbirka religioznih narodnih pesama, budući da redosled pesama, zavisno od sadržaja njihovih tekstova, prati događaje crkvene godine. Međutim, ova zbirka pesama je i etnografskog karaktera, i prikazivanjem varijanti objavljuje živu poeziju, živu melodiju. Na nama je da li će naše tradicionalne pesme nastaviti da žive, noseći u sebi tugu, nadu i očekivanja naših predaka. Zato blago sakupljeno u Severnom Banatu preporučujem pažnji svih ljubitelja pesama, posebno naših mladih, jer je lepota sadržana u našim pesmama zadivljujuća, a mirna snaga koja iz njih zrači pruža sigurnost.

Severni Banat

Na severu i istoku ga ograničava mađarska, odnosno rumunska državna granica, a sa zapada reka Tisa. Bio je deo nekadašnje županije Torontal, a danas se praktično poklapa sa teritorijom severnog dekanata Zrenjaninske biskupije. Broj katolika Mađara je oko 22.300, većina njih su doseljenici iz Segedina, tako da ovde dominira dijalekat sa „ö“ glasom. U Kikindi žive i mađarski nazareni, a u Crnoj Bari nekoliko porodica je reformatske veroispovesti. Pored Mađara, Severni Banat naseljavaju i Srbi, a u Novom Miloševu živi nekoliko stotina Poljaka slovačke kulture.

Način života našeg naroda je rad, čak i kada on jedva donosi plodove. Nigde drugde se ne čuje ovdašnja izreka: „Bolje uzalud raditi nego ne raditi ništa.“ Lokalno seljaštvo, pored kukuruza i pšenice, u značajnijoj meri uzgaja duvan i luk.

Iseljavanje koje je počelo pre nekoliko decenija je kontinuirano i zabrinjavajuće intenzivno. Naša sela stare. Manja naselja su već nestala sa lica zemlje: Sasülés pored Majdana, Aranyhegy kod Crne Bare, Lőrinczfalva blizu Čoke, Erzsébettelep...

Iako je Čoka, zahvaljujući iskopavanjima Ferenca More, na značajnom mestu u arheološkom atlasu naše planete, arheološka nalazišta iz perioda seobe naroda i srednjeg veka u Severnom Banatu još uvek čekaju na istraživanje. Sveobuhvatniju sliku o kraju, njegovim stanovnicima i njihovoj sociopatologiji pružaju radovi Ištvana Č. Šimona i Jene Gubaša.

Religiozni narodni običaji, pevanje, pesme

Mađari u Severnom Banatu se u određenim oblastima života drže svojih tradicija, dok se u nekim slučajevima lako odriču istih (npr. davanje imena).

Svoju veru i religiozne običaje su sačuvali i tokom decenija zabrana, iako su se procesije povukle u crkvu ili crkveno dvorište, njihovo praktikovanje nije potpuno prestalo. U novije vreme oživelo je održavanje procesija, pa se danas održavaju i tzv. marijanske procesije u bilo koje vreme radi postizanja zajedničkog cilja, želje (često je to obezbeđivanje svešteničkog podmlatka). Hodočašća su se promenila tako što je pešačenje zamenjeno putovanjem vozilom (u Doroslovo, Vršac, Töröktopolya...), ali se tako pruža prilika i za prelaženje većih udaljenosti (hodočašća u Rim, Lurd, Fatimu, Jerusalim).

Od lokalnih pobožnosti, devetnica, lurdanska je opšte poznata na području Severnog Banata. Pored devetodnevne pobožnosti, praktikuju se i tzv. velika devetnica (posvećena Svetom Antunu svakog utorka u godini) i mala devetnica (trodnevna pobožnost pre Uskrsa).

Često se organizuju zajednička molitvena popodneva, koja se povezuju sa marijanskom procesijom. Pokret krunice je veoma jak, posebno među starijima. Izgradnjom mrtvačnica na grobljima polako nestaje tradicija bdenja nad mrtvima, ali pesme za bdenje i dalje žive tokom molitve pre sahrane.

Iz rečenog proizlazi da se religiozni običaji našeg naroda menjaju i transformišu sa promenom okolnosti, dakle, živi su. Iako neki elementi ovog sveta običaja nestaju, ipak se razvijaju i novi pored oživljenih starih.

Veoma je važna činjenica da se najmanje polovina vremena posvećenog narodnim pobožnostima uvek provodi u pevanju. Ako se slučajno u seosku crkvu nije pojavio kantor, onda tetka Kati ili tetka Erži vode pevanje, pesma mora da se čuje, da odjekuje. Pesme su žilave, žele da žive (npr. božićna predstava je prestala, ali njene pesme i dalje kruže među narodom).

U našem kraju se tekstovi pesama uglavnom crpe iz zbirki pesama bez melodije pod nazivom Orgonavirágok i Orgonahangok, ali ima i mnogo štampanih knjiga za bdenje nad mrtvima, kao i mnoštvo starih i novih jeftinih izdanja. Na melodije su do danas najveći uticaj imale zbirke pesama Tárkányi–Zsasskovszky i Jósvay. U novije vreme se koriste i razna izdanja Szent vagy, Uram!, Hozsanna i Hitélet. Sa zadovoljstvom možemo konstatovati da ni ovaj obilan izvor materijala ne zadovoljava potrebe. Rukom pisane ili kucane varijante novih pesama šire se gotovo brzinom požara. Takve su, na primer, pesme krunice udruženja (br. 148-151) ili pesma o obraćenju (br. 337), i iako su njihove melodije često slične melodijama mađarskih narodnih pesama, a njihovi tekstovi su ponegde neobrađeni, ali sa snažnim poetskim slikama koje se često pojavljuju, čini se da predstavljaju vitalnu granu naše pesničke poezije. Nove pesme nastaju i u čast lokalnih svetaca, uglavnom zahvaljujući trudu kantora, predpevača, na način da se poznata melodija spaja sa aktuelizovanim tekstom sastavljenim od tradicionalnih formula (br. 176, 180), ali ima i onih koji sastavljaju melodiju za pisani tekst (br. 19). Postoji bezbroj pesama čiji se tekst izvodi sa melodijom druge poznate pesme (npr. br. 53, 55, 172–174, 177, 178, 182, 183...). Individualna namera stvara i potpuno nova dela, dobar primer za to je rad Jozefa Haupta, koji je komponovao mnoge pesme (br. 158, 159, 184). Nastanak varijanti zaslužuje posebnu studiju, a u vezi sa melodijama vredi primetiti da neki pevači proširuju, gotovo razbijaju opseg glasa (up. 47a, -b; 66a, -b; 94a, -b), neki preferiraju tvrdu lestvicu, drugi meku (up. 170.a, -b), neki se drže granica takta, drugi manje, prilagođavajući melodiju slogovima teksta (up. 19, 47). Želim da skrenem pažnju na još dve važne činjenice: na melodijsko ukrašavanje, ponekad bogato ukrasima (br. 16, 83, 82b, 87, 189, 209, 211a) i na asimetrični ritam melodije (3, 13, 55, 97, 190b), ovi fenomeni su praktično nestali iz naših svetovnih narodnih pesama. Religiozne pesme su, u poređenju sa našim narodnim pesmama, uglavnom složenije strukture, odražavaju težnju ka raznolikosti, višem nivou, a ponekad i dokazano umetnička melodija ilustruje ponavljajuću strukturu naših narodnih pesama novog stila (videti npr. br. 159). Iz velike mase pesama gotovo se izdvaja najomiljeniji, najčešće prisutan tip, melodija sa dvostrukim redom u pretposlednjem stihu i ponavljajućom strukturom.

O sakupljanju pesama

Sakupljanje religioznih pesama vršeno je na sličan način kao i sakupljanje narodnih pesama, snimanjem na magnetofonsku traku, ali zbog dužine pesama često smo snimali samo prve dve-tri strofe, a ostale delove tekstova smo zapisivali na osnovu štampanih ili pisanih tekstova pevača. Snimali smo pesme ljudi koje je njihova zajednica smatrala dobrim pevačima, predpevačima. Dešava se da oni obavljaju kantorske dužnosti u selu, iako za to nemaju školsko obrazovanje. Zahvalan sam im jer su imali strpljenja sa mnom. Često su prekidali svoj posao da bi seli za magnetofon, i nije ih nerviralo ako smo se vraćali na neke detalje radi preciznosti i jasnoće.

Pored živih izvora, pokazalo se korisnim koristiti i materijal iz starih rukopisnih kantorskih knjiga, do kojih sam, nažalost, mogao doći samo u Čoki. Međutim, moje razočaranje je obilno nadoknadilo izvanredno bogatstvo, raznolikost i višestranost materijala čokanskih kantorskih knjiga koje obuhvataju nekoliko generacija. Pored misnih pesama, nalazimo i pesme za devetnice, hodočašća, pogrebne pesme, kao i pesme za pobožnosti koje su danas izumrle (jutarnja misa, dani krstonoša).

Srećom, sveštenici i kantori koji su služili u Čoki uglavnom su prihvatali i zapisivali pesme narodnih pobožnosti izvan crkve.

Principi i način objavljivanja

Naš cilj je, s jedne strane, predstavljanje vrednih i lepih pesama, a s druge strane, smatramo svojom dužnošću da, barem u preseku, prikažemo religiozne pesme koje su se nekada i danas pevale u Severnom Banatu. Stoga je prirodno da su se, pored očigledno stranih melodija (npr. br. 127–129, 231), u knjigu našle i melodije koje pripadaju svetu mađarskih narodnih pesama (br. 130, 233, 234, 236, 237). Međutim, neće biti objavljene pesme koje se često pevaju, ali u poređenju sa verzijom objavljenom u odobrenim zbirkama pesama ne nude ništa novo.

Početni stih pesme je naveden kao naslov ispod njenog rednog broja. Na početku notnog zapisa metronomski broj pokazuje tempo pesme, a osmični metronomski broj ukazuje na asimetričnost vođenja melodije. Pesme iz rukopisnih kantorskih knjiga nemaju oznaku tempa. Melodije su transponovane na završni ton g1, uobičajen u narodnoj muzici. (Naravno, to nije obavezujuće za visinu tona, odnosno opseg eventualnog izvođenja.) Ispod pesme su navedeni mesto sakupljanja, ime pevača, starost i godina sakupljanja. Zatim slede ostale napomene, koje se uglavnom odnose na srodnost melodija, budući da je raspored pesama u knjizi tekstualno orijentisan.

Zahvalnost

Zahvaljujem se pevačima-informatorima na dobroj volji, sveštenicima, prijateljima i poznanicima na pomoći u organizaciji sakupljanja, dr. Belu Tarjanjiju, predsedniku Katoličkog biblijskog društva Svetog Jeronima, na podršci sakupljanju, mojim saradnicima na ohrabrenju i podsticaju.

Na stručnom planu, najviše sam koristio savete etnomuzikologa Aniko Bodor, i ovim putem joj se zahvaljujem na nesebičnoj pomoći.

Na kraju, zahvalnost pripada Ministarstvu nacionalne kulturne baštine Republike Mađarske i Samostalnoj grafičkoj radionici Logos iz Tothfalua za finansijsku podršku u pripremi rukopisa i izdavanju ove knjige, kao i izdavaču, Centru za kulturu Lajoš Turzo iz Sente, koji je obezbedio uslove za nastanak knjige.

Čoka, 2003. na dan Svete Marije od Svećnice

Šandor Konja