A pillanat formái

PREDGOVOR

Tomas Man piše o Čehovu i Mopasanu, majstorima kratke forme, kratke priče, da je dugo vremena sa nipodaštavanjem gledao na njihovu kratku prozu koja ne zahteva „herojsku istrajnost”, sve dok nije shvatio „koliko snage genija može da dobije kratko i sažeto pisanje u unutrašnjem smislu, kakvom – možda iznad svega divljenja vrednom – zbijenošću može da obuhvati celokupnost života, da se uopšte uzdigne do epskog ranga, pa čak i da nadmaši veliko, gigantsko delo u umetničkoj delotvornosti, koje se tada neizbežno umara ili tone u časnu dosadu”. Za potvrdu se obraćam upravo Tomasu Manu, majstoru velike epike, u uvodnoj belešci ovog toma, koji se bavi ispitivanjem formi trenutka, žanrova kratke proze, a među njima pre svega kratke priče. Zašto je potrebna potvrda? Možda radi razbijanja rezervi koje, u skladu sa ranim mišljenjem Tomasa Mana, gotovo do danas utiču na kritički odnos prema kratkoj prozi. Ovaj odnos može izgledati čudno i sve manje opravdano, jer su u dvadesetovekovnoj mađarskoj prozi i u modernoj svetskoj književnosti kratke prozne forme stekle građansko pravo i osvojile novi prostor, a pored toga, čini se da se promenila i uloga i značaj same proze unutar kulture.

Ovaj proces odražava povećano interesovanje književne nauke i kritike za poetiku proze. Kritika nastoji da prikaže postupke stvaranja proze, strukture, umetničke forme u novom pristupu, ali pretežno stavlja roman i njegove transformacije u prvi plan. Jedno od uopštavajućih iskustava je da se roman postepeno punio ne-epskim elementima i da se ne može istražiti na osnovu tradicionalne paralele pojmova epika-totalitet. Polazeći od ove tačke, prema manjim proznim formama od romana, zahtev za celovitošću pojedinih žanrova se dalje smanjuje, deli i transformiše. Ipak, ne radi se o njegovom nestanku, čak ni u slučaju fragmenata od nekoliko redova koji su po obimu bili bliski lirskoj pesmi. Najuzbudljivija pitanja su upravo kako narativni tekstovi od nekoliko redova mogu da sažmu složene sadržaje, kako su postali pogodni da iskustvo postojanja obuhvate u pogledu umesto u sveobuhvatnom epskom pogledu, da priču koncentrišu u situaciji, dok vremensko trajanje ograničavaju na trenutak. Neizbežno je sada razlikovanje priče i njenog pripovedanja unutar umetničkog dela, jer ovo poslednje nije samo „teren” saopštavanja niza događaja, već i scena aluzija, znakova, ukazivanja, rezova, izostavljanja, sa širenjem naracije metafore i sugestije, produbljivanje i slojevitost koja se dešava istovremeno sa primenom redukcije: trijumf sažimanja. Moguće je da se svi ovi fenomeni mogu objasniti kritičkom tugom umetničkog dela, o kojoj je Tomas Man govorio u svom citiranom delu. Naime, u pozadini izostavljanja i sažimanja koji stvaraju žanrovsku formu kratke priče ne kriju se samo novootkrivene ili novopriznate mogućnosti narativne proze, već i niz sumnji. Ove sumnje se ne mogu izbeći ni u pokušaju da se orijentišemo u svetu stalno promenljivih, transformišućih, gotovo neuhvatljivih malih formi. Posebno ako se taj svet ne želi sistematizovati u smislu nekih normi, već razumeti i opisati postojećim sredstvima.