Prózai archívum

Prozna poetika Miklóša Meselja može se posmatrati i kao splet preklapanja, preuzimanja, prepisivanja, citata, migracija motiva, beleški, isečaka teksta i umetanja. Prekidi i umetanja (intercalation) koja ne izazivaju lom, podjednako oživljavaju tekstualnu, umetničku i diskurzivnu dimenziju. Stilske, narativno-retoričke i poetičke dimenzije ovih operacija zaslužuju pažnju. Peter Nadaš ukazuje na preuzimanja koja se organski integrišu u sopstveni jezik: „U njegovim rečenicama nema nužnih i neizbežnih prinuda, nema stranih elemenata, maternji jezik ne primenjuje, već je skoro pedesetogodišnjim radom stvorio sopstveni, tako da se šavovi ne vide, čak su i gostujući tekstovi ili skriveni citati njegovi. Sve se sjedinilo, stopilo, ništa se ni od čega ne odvaja.“ (Nadaš 1999)

Moji komentari su nastali i objavljuju se istovremeno sa Meseljevom posthumno objavljenom knjigom, Dnevnicima iz radionice (2007). Uređivanje njegovih rukopisa pružilo je poseban ugao gledanja na njegove pripremne radove, iako se odnosilo samo na rukopisni materijal njegovih čitalačkih dnevnika i beleški. Tragovi ruku, teško čitljive beleške i dodaci ne predstavljaju direktan prelaz ka završenim i objavljenim delima. Ipak, slovkanje, dešifrovanje, prepisivanje i beleženje nose bogato iskustvo, a jedan od elemenata toga je vizuelni sklop rukopisa, fragmentarnosti, grafičkih oznaka i izgleda pisma.

Pojmovi umetanja i udubljenja možda se igraju, ali ne slučajno, sa određenim prostornim referencama, budući da je jedna od pratećih pojava poetskih postupaka plastični, reljefni efekat. Kao daleka paralela, evociraju vazdušnu perspektivu prisutnu na rimskim reljefima, intarzijski efekat mrlja svetlosti i senke. Linijsko i plošno pripovedanje razbijaju preuzimanja i pozajmice. Zanimljivo je da Meseljeve priče, tako konstruisane, kao i reljefi, mogu da prikažu više planova udaljenih od čitaoca ili posmatrača, a pogled podstiču na vremensko i/ili prostorno kretanje. Kao književnu paralelu, naveo bih belešku Andréa Gidea u njegovom Dnevniku, postupak „udubljivanja“ („en abyme“) grbova, koji je postao jedna od karakterističnih kategorija savremene narativne umetnosti i teorije.

Glavna linija tekstova u ovom tomu razvija se u duhu ovih uvida. Pažnja je usmerena na pitanja proznih dela i rukopisnih beležnica, čitalačkih dnevnika. Nekoliko dodatnih studija u širem kontekstu obrađuje teorijske aspekte povezane sa delima i interpretacijama. Preciznije rečeno, pored aktuelnih istraživačkih pravaca, upravo lutanje i pretraživanje u prostoru i vremenu opusa čini nezaobilaznim raspravu o pitanjima kao što su odnos autora i naratora, fikcije i biografske fikcije, konačne i privremene forme, pripovednog i vizuelnog identiteta ili poetike kulturnog identiteta. Završno poglavlje knjige je tezni sažetak mojih predavanja održanih na međunarodnim konferencijama u inostranstvu.