Ötgarasos színház

Naši preci su mađarsko pozorište u Subotici učinili vitalnim. To pozorište je već 27. oktobra 1945. godine prikazalo dramu Béle Balázsa pod naslovom Boszorkánytánc (Veštičji ples). Mlade, aktivne glumce pune nade, kao i podjednako mlade i iskusne reditelje, nikada nije bilo moguće zloupotrebiti, ali njihov životni stil nikada nije bio tako dobar, niti tako loš, kako to današnji čovek zamišlja. Pravi uspon, „kidanje lanaca“, dogodio se 1960. godine, kada je započelo „zlatno doba“, tih dvanaest godina (1960–1971) o kojima želim da govorim, a onome ko želi da se pokloni pred ovim periodom, pisanje neće biti teško. Nemam nameru da „reinterpretiram“ uspešnost jednog pozorišta, danas već sa smehom možemo preći preko grešaka, ali pošto još uvek ne posmatram događaje kao spoljni posmatrač, već epohu sa svim njenim karakteristikama, pokušaću da ulepšam vrline, ne prećutkujući ni manje vrle stvari.

(izvod iz Prologa)