Az ördög cimborái

MADÁCHOVA SVETILJKA

PREDGOVOR

Između susreta i usamljene kontemplacije, tokom dugih putovanja vozom, odlazaka i povrataka kući, više puta mi se vraćala naša pozorišna prošlost, čas tužna, čas anegdotska, prikladna za knjigu; pred očima mi se pojavljuju lica, uplašeno lice Ferenca Ároka posle probdevene noći, lica nestaju, lice Imrea Dévicsa, kako je na samrtnoj postelji šaputao: „Zolikám, čuvajte naše pozorište!“ Sve nestaje, kao suncokreti i strnjike iza prozora. Mučim se, raspravljam sam sa sobom, ponekad već u zoru, sa krmeljivim očima, drugi put do kasno u noć, i veoma bih želeo da neko zajedno sa mnom jednom kaže, vikne u svet, da pozorište, vojvođansko mađarsko pozorište, nije pitanje stila, da uspeh ili neuspeh neke predstave nije vredan pomena, da li je neka glumačka kreacija dobra ili loša, jer prošlost, sadašnjost i budućnost našeg teatra je nacionalna stvar. Da li je vredelo, da li je trebalo da napišem u dalekoj prošlosti, 1992. godine, posle zajedničkog letovanja u Rovinju, „Mestermutatványokat“, „Virág Mihály-breviáriumot“, a zatim četiri godine kasnije „Megkésett rekviemet“, ovaj traktat „žalovanja za pozorištem“, sećanje na prvo i poslednje mađarsko pozorište u Velikom Bečkereku, Somboru, na trupu iz Bačke Topole, da debelim slovima pomenem – neka nam teku suze – da su pedesetih godina četiri (!) profesionalne mađarske trupe mogle da obavljaju svoju blagotvornu misiju u pokrajini. Posle još šest godina pisao sam o Pauli Heck, Zsuzsi Dürrigl Juhász i kraljici glumica, Ibi Romhányi, skicirao sam njihove karijere pod naslovom „Néhány boldog óránk“; u knjizi „Ötgarasos színház“ crpeo sam iz prošlosti Mađarske trupe Narodnog pozorišta u Subotici, ovekovečio sam „zlatno doba“ svojim skromnim spisateljskim talentom. Prizivao sam slike koje su se gubile u magli, mahao sam šeširom – ne prvi put – pred radom Imrea Dévicsa i naših glumaca/reditelja, da u ovom uzburkanom svetu, kada se ne ruše samo prijateljstva, već i snovi i verovanja pretvaraju u ništa, bar malo možemo da se sećamo. Jer – usuđujem se da kažem: možda – još uvek posedujemo elementarne norme moralnog sistema vrednosti, znamo, želimo da znamo, da tada (iako je statistika stezala volju u okove, i pod pritiskom političkih razmatranja moralo se raditi po nalogu odozgo) naša vera i požrtvovanost, naše veliko srce i veliki entuzijazam nisu poznavali nemoguće, mogli smo da obavljamo nadljudski rad, a prethodnici – amateri, Veliki Diletanati – ostavili su lepo nasleđe potomstvu i naslednicima. Ali da li je danas moguće u javnom životu, opterećenom zbunjenom svesti o vremenu i situaciji, i podstaknutom nikada doživljenom nacionalnom mržnjom, mirno poređati imena, brojeve, podatke? Sve što smo nekada propovedali je zastarelo – znam – čak i glas Gospodnji: „Rekao sam, čoveče: bori se i veruj sa poverenjem...“ „Mađar ima lampu, ali nema ulja“ – rekao/napisao je Imre Madách. A ako pozorište ne pali, ne rasplamsava plamičak u mrkloj vojvođanskoj noći, u kojoj ni sove više ne huču, čemu onda pozorište na svetu? Pa, voleo bih da verujem da je i moja nova knjiga – naravno, pozorišne tematike – mali plamičak, koji, ako i ne svetli daleko, preko devet mora i devet gora, sve do novog Narodnog pozorišta, možda osvetljava do ćošne kafane, gde se umetnički i moralno već smatra ništavnim sve što je prošlost nudila: 14-15 predstava Narodnog pozorišta u Subotici po sezoni, „Play Strindberg“ u režiji Radoslava Dorića viđen u Novosadskom pozorištu, „Hamlet“ u Bačkoj Topoli, „Földindulás“ u Velikom Bečkereku, „Olympia“ u Somboru, „Tanyaszínház“, čija trupa svake godine krije neku tajnu, kao da govori ono što je rekao Sándor Márai: „Centar univerzuma nije Sirijus, već ljudsko srce ispunjeno Bogom.“ Može li se zaboraviti „Staklena menažerija“ viđena na sceni Életjel sa uplakanom publikom i glumcima koji brišu suze pred zavesom, minijature M Studija u Novom Sadu, „Kaligula“ i „Légszomj“ Mihálya Virága, „Áfonyák“ i „Koldusopera“, „Antigona“ Istvána Szabóa mlađeg? Ne smemo zaboraviti ni „godine srama“, kada smo 1985. godine ušli u eru otpadništva: kukavički, kompromisno, dugo služeći čudovištu. Međutim, mislimo i na novi početak! Tada smo ponovo zapalili Madáchovu svetiljku, iako ni tada, sredinom devedesetih, nismo imali ulja u buradima, niti ga sada imamo dovoljno. Ali čuvamo, štitimo plamen, da ga neko ne ugasi, da ga neko ne ugasi... Zato sam (iako /ne/ sa temeljitošću naučnika, poštujući zahteve naučnog rada) napisao dosadašnje knjige koje se nižu na mojim policama, i zato sada objavljujem i petu. I ja kačim lampu iznad stola. I gle, bi svetlost: takvi smo bili, toliko smo mogli. Barem dok čitate moje redove, tama beži, beznađe beži, jer smo mi zato uvek imali (da li ćemo imati, ne znam) pravo da živimo i da se nadamo, ne manje važno, da radimo, da se mučimo – i da govorimo. I Vajda je rekao: „Možda je pozorište poslednje mesto gde jedan čovek sluša reč drugog!“ Poslušajte moju reč. Izveštaj o tome kako su reditelji (pre svega) u večitoj groznici mogli/želeli da stvaraju, oni koji su umnožavali sledbenike ljubavi i strasti. Tada – kad sam se već zadržao na prošlosti – stvorili smo duhovni i mentalni dom, topao dom, i u tom domu smo se ponekad međusobno podrezivali, drugi put smo se razvijali i negovali. Toga bismo sada želeli da se prisetimo.

Autor