Esszéterek, ​regényterek

U prostoru akorda orgulja
Gudački, zatim duvački instrumenti, bubnjevi i ponovo duvački, pa gudački instrumenti izvode početne akorde izuzetno snažnog muzičkog dela, koje je autor obdario asocijacijama stvaranja sveta, izlaska sunca (R. Strauss: Also sprach Zarathustra). Sve ove muzičke reference kao da se gube u akordu orgulja koji deluje kao eho, a koji se oglašava na kraju prve muzičke celine, ili – kao da se ni ne oglašava, već samo nastavlja da govori ono što je već rečeno. Zbog prirode orgulja, zvuči, nastavlja da zvuči takva zvučna celina koja se osamostaljuje od muzičke slike koja sugeriše prepoznavanje, trijumf, nemerljivu širinu prizora i vizije. Zvuk orgulja u ovom muzičkom delu je neočekivan, ili možda i nije neočekivan, jer je reč o formi koja „proizlazi iz intimne veze poezije i muzike”. Ipak, ovih nekoliko akorda dugo odzvanja u prostoru unutrašnjeg sluha, u kojem više nismo osetljivi na stvarne zvučne efekte, već na druge efekte koji se mogu percipirati samo našim unutrašnjim bićem. Ovaj akord je novo proširenje onog prostora koji smo u ovoj knjizi posvetili ne muzičkim delima, već prostorima koji se mogu opisati i jezikom dočarati, te prihvatanju tih prostora.