Ördöglakat

Portret autora izradio je Atila Sabo

Pogovor

Koliko je očigledno i nadohvat ruke: „I ranije je primećivao, ali sada mu ponovo upada u oči: novo je računanje vremena. Pre rata, čak i pre ratova – govorili su ranije, zatim je došla formulacija ’za vreme bombardovanja’, ali i izrazi ’pre deset godina’, ’pre jedne decenije’ spadaju među popularnije. A prošlo je i više od dana pravne borbe. Trenutno se život deli na pre i posle oktobra – optimističniji kažu revolucije – a ipak je on prvi koji je to ovako hronološki opisao, baš u pravo vreme, pre nego što ponovo stupi na snagu kolektivna amnezija, protiv koje je Livia Tot već ranije preduzimala značajne korake. Zato volimo njenu knjigu Hvala, dobro sam!. Bilo bi logično sada reći da je ovo nastavak prvog toma njenog novog dela, međutim, pogrešili bismo, jer je to najviše samo po pitanju gledišta. Ne bi bilo tako očigledno već i zato što je Đavolja brava po svom žanru mnogo složenija, ne možemo je bezrezervno staviti u kutiju ’publicistike’. Ne zato što bi to bio potcenjivački žanr, ali sada moramo govoriti o napretku. Izgradnja i struktura teksta su svakako ozbiljnije, sugerišu ambiciju markantnog koraka ka lepoj književnosti. I ponovo se mora konstatovati da je Livia Tot ’izmislila’ svoj žanr, svoj svet, u kojem autentično govori. Dinamiku strukture daje smenjivanje gledišta. Svedoči o hrabrosti autora kada isti životni kontekst prikazuje (i) iz perspektive psa; od romana Džeka Londona Zov divljine to nije novost, ali sada aluziju osećamo autentičnom, jer će se kasnije konkretnije govoriti o Aljasci. Ovaj bravurozni potez nastavlja se sa Lili Karačonji, koja ’kao’ preuzima nit koju je pas ispustio, i nosi je dalje, predaje je alter egu naratora, kojeg pripovedač prikazuje u trećem licu jednine. Ali pojavljuje se i Lili Karačonji u trećem licu jednine. Kao da svakoga upoznajemo i spolja i iznutra. Sve ovo, međutim, samo analizirano deluje tako komplikovano, čitajući tekst ne ide na štetu razumljivosti. Tačno znamo o čemu se radi: o porodici koja živi svoj svakodnevni život, a ono što priču ipak čini posebnom, s jedne strane treba tražiti u specifičnoj intelektualnoj situaciji i egzistenciji, a s druge strane u načinu opisa; ovde se formuliše negacija kodiranosti i licemerja okoline iz perspektive (novinara) pisca. Preuzeta iskrenost i otvorenost izdvajaju ovu mikro-zajednicu sa njenim životnim segmentima iz okoline. To se na kraju razlaže na pisma, sitne sentencije i poruke, iza kojih se prikrada politika, koja je svojim proizvodima raspadanja uspela da se infiltrira čak i u spojeve najboljih namera, najintimnijih ljudskih odnosa.

Ferenc Kontra