Köszönöm, jól!

Rođena sam 1962. godine u Kikindi. Osnovnu školu sam pohađala u Čoki, srednju u Senti, a 1986. sam diplomirala na Odseku za mađarski jezik i književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Nakon perioda honorarnog rada, od 1985. godine sam deset godina radila na Radio Novom Sadu. Najlepše godine su bile kada sam uređivala omladinsku emisiju, „Subotnji susret”. Od 1991. godine, pa sve do njenog gašenja, bila sam spoljni saradnik nedeljnika Napló. Moji tekstovi – koje bih jednostavno nazvala antiratnim – objavljeni su u zbirkama Téves csatatéren I., Téves csatatéren II. i Menni vagy maradni. Od 1996. godine sam glavna urednica Képes Ifjúsága.

U svetlu najsuvoparnijih podataka, to sam ja: Lívia Tóth. Odabrani delovi govore o meni, o nekoliko mojih godina, prikazuju me – pomalo ogoljeno i lično. Namerno tako, jer sam se trudila da sastavim tako da izostavim sve što je bezlično i čista politika. Međutim, nešto ipak ne može potpuno da izostane, ali to je već talog proteklih godina.

Forma je dnevnik jer sam želela nešto intimnije. I lažni Dnevnik, jer su kompletni tekstovi uglavnom objavljivani u formi uvodnika u Naplóu, a kasnije u Képes Ifjúságu.

Datum prvog izdvojenog fragmenta je 6. oktobar 1993. godine, a poslednjeg 30. jun 1999. godine. Nešto više od pet godina, ako hoćete: samo pola decenije. Nije mnogo vremena – mogla bih reći da je reč o drugom periodu mog života. Ali u ovome sam bila do grla. Jer može i drugačije: polako, prolazeći pored svega. Druga karakteristika ovog izbora je da sam u početku bila izuzetno samouverena, verovala sam i zastupala stav, opstanak – kakve besmislene fraze – i nisam osuđivala, ali sam ubeđeno tvrdila da sam ja postupila ispravno. Zatim je polako počela da se troši moja drskost, da se lomi moj oklop (ili su ga slomili?), i danas žalim zbog svog izbora, ili barem zbog toga što nisam naučila da se prodam.

Ali, šta bi mogao biti odgovor na pitanje „kako sam”?

Hvala, dobro!

Lívia Tóth