A kinematográfia úttörője

Prvobitna svrha ove knjižice nije bila da jednostavno opiše životni put Šandora Lifke, koji je preminuo pre trideset godina. Za to bi bilo dovoljno razgovarati sa članovima njegove porodice, rođacima i poznanicima. Niti da ga predstavi kao prvog bioskopskog prikazivača u zemlji. Ova knjiga je želela da bez ikakve sumnje dokaže da je Šandor Lifka snimio prve filmove u Jugoslaviji, o jugoslovenskim predelima i ljudima.

Kada je Janoš Brener, novinar lista 7 Nap i nekadašnji urednik filmske rubrike, prihvatio ovaj posao sa takvom ambicijom, mislio je da će mu biti lako. Otići će u Gradsku biblioteku u Subotici, potražiti novine s početka veka, pročitati u nekoliko članaka kako je publika prepoznavala sebe, svoj grad i okolinu dok je gledala program, i već će imati dokaz. Ako je publika prepoznavala sebe, to je bilo moguće samo zahvaljujući filmovima koje je sam Šandor Lifka snimio, jer kamere koje je majstor kupio 1900. i 1904. godine čuva beogradski filmski muzej, i očigledno ih je kupio u svrhu snimanja. Takav tekst u Subotici nije pronašao, pa je otišao u Segedin, zatim u Budimpeštu, odakle se vratio u Ljubljanu, Beograd, gde su svi divili raskošno osvetljenom bioskopu Šandora Lifke, smatrali su njegov program senzacionalnim – ali nijedan podatak koji bi se mogao koristiti kao dokaz nije pronađen. Sećanja nisu dokazi, Lifkine filmove je istopio u lepak subotički menadžer Bata, a na njegova priznanja i diplome nije bilo napisano kada su nagrađene trake snimljene.

Poduhvat se ipak ne može smatrati neuspešnim. Možda će probuditi interesovanje nekoga ko ima više novca i vremena za istraživanje od novinara, i otvoriće taj – po svemu sudeći – zatvoreni dosije koji govori o počecima jugoslovenske kinematografije.

I postaviće stvari na svoje mesto...