Kërësztapám nadrágja

PREDGOVOR

Ja sam dete sekeljske zajednice na donjem Dunavu. Rođen sam u Skorenovcu, ovde sam odrastao i postao svestan mladić. Od rane mladosti sam pokazivao veliko interesovanje za kulturu i tradiciju moje etničke grupe, bukovinskih Sekelja. Toliko, da sam sa dvadeset godina, tražeći svoje korene, otišao u Bukovinu. Obišao sam ulice, polja i groblja pet nekadašnjih mađarskih sela: Istensegíts, Fogadjisten, Hadikfalva, Andrásfalva i Józseffalva. Po povratku kući počeo sam da istražujem istoriju našeg naroda, kako bih razrešio tajnu: kako su moji preci dospeli sa visoravni Bukovine u nekadašnje močvare donjeg Dunava? Nakon četvrt veka, ponovio sam ovaj put, sada sa zrelijim umom: da „vidim i shvatim“…

Pored tradicije, kod kuće sam uvek sa velikim interesovanjem pratio svakodnevni život mog naroda. U svojoj knjizi pokušavam da prenesem drage male priče iz tih proživljenih svakodnevica. U tri naselja koja su se uhvatila za močvarno tlo, Skorenovcu, Hertelendyfalvi i Sándoregyházi, uspeo sam da sakupim stotinak takvih priča. Ipak, većinu sam sakupio u svom životnom okruženju, u Skorenovcu. Ovo je samo mrvica iz velike celine: a ipak, koliko toga ima u njoj… Uvek ću biti zahvalan svojoj zajednici.

U detinjstvu sam otvorenih usta slušao razgovore odraslih: mojih baka i deka, roditelja, rođaka, komšija i drugih seljana. U svojoj knjizi pokušao sam da zabeležim smešne ili tajanstvene priče starih „ljudi“ koji su sedeli ispred naše roditeljske kuće, ili onih koji su pričali na prazničnim ili svakodnevnim okupljanjima. Trudio sam se da ih vratim u njihov autentični, slikoviti svet karakterističan za taj kraj, i da ih preformulišem i ispričam za zabavu sebe i onih koji su zainteresovani za očuvanje tradicije.

Dešavalo se da sam ponekad prekrstio svoje junake, ili malo ublažio oštrinu ispričanog. Znam, zbog toga me mogu i kamenovati. Ali zbog očuvanja njihovog časnog sećanja, nisam mogao drugačije.

U Herceghalomu, novembra 2011, prve nedelje adventa

***

Šaljive sekeljske priče, legende, anegdote sa donjeg Dunava

(...)

Zbirka Pétëra Lászlóa nije rezultat sistematskog etnografskog istraživanja. Prema njegovim rečima, priče koje se nalaze u zbirci slušao je od detinjstva u svojoj porodici, od „Sekelja“, Hertelendyjevih, Sándoregyházijevih. Sada ih je, nakon više decenija, prisećajući se, zapisao, uredio, zaokružio. Zbirka sadrži samo jednu pravu legendu o verovanju (Veštica), ali se u mnogim slučajevima pojavljuju dobro poznata praznoverja iz tradicije (Veštice jeleni, Pas koji donosi smrt, Slanje bradavica, Proba hrabrosti, Baštovan itd.), ali u ovom slučaju samo u šali, u kojoj se razotkrivaju. Dve klasične ratotijade nalaze se u zbirci: Centriranje crkve u Ivanovu i Krava koja jede mahovinu.

Većina priča crpi inspiraciju iz stvarnog života. Pred nama se gotovo pojavljuje panoptikum donjeg Dunava. Od malog deteta do staraca koji se opraštaju od života, pred našim duhovnim očima nižu se – mnogi po imenu, ponekad kao obični ljudi – „sekeljske“ figure prošlog veka: kafanski gosti, majstori, sveštenici, čuvari, bioskopdžija, zaljubljeni i oni koji se već spremaju za smrt.

(...)

Izvod iz pogovora Kóke Rozálije

Grafičar Pétër László rođen je i odrastao u Skorenovcu (Székelykeve) kod Beograda, a u Mađarsku se preselio tokom jugoslovenskih ratova, već kao porodičan čovek. Dve decenije odsustva nisu ga otuđile od njegovih, i dan-danas je veran sin bukovinske sekeljske zajednice na donjem Dunavu. Njegova knjiga nije rezultat sistematskog etnografskog istraživanja, jer, kako kaže, priče koje se nalaze u zbirci slušao je od detinjstva u svojoj porodici, od „Sekelja“, Hertelendyjevih, Sándoregyházijevih. Sada ih je, nakon više decenija, prisećajući se, zapisao, uredio, zaokružio, ilustrovao… Većina priča crpi inspiraciju iz stvarnog života. Pred nama se gotovo pojavljuje panoptikum donjeg Dunava, u kojem se pred našim duhovnim očima, od malog deteta do staraca koji se opraštaju od života, nižu – mnogi po imenu, drugi kao „obični“ ljudi – „sekeljske“ figure prošlog veka: kafanski gosti, majstori, sveštenici, čuvari, bioskopdžija, zaljubljeni i oni koji se već spremaju za smrt. Niz priča autor na kraju dopunjuje buketom „sekeljskih zlatnih izreka“.

Kóka Rozália