Udvaros az enyészetben

PREDGOVOR

Nikada ne propuštam da pročitam tekstove Ištvana Č. Šimona objavljene u Magyar Szó ili drugim mađarskim novinama i časopisima u Vojvodini. Ipak, ne bih mogao reći da mi od njih srce postaje lakše. Ali možda sam i ja kao nekada veliki mađarski pesnik, Janoš Aranj, koji je godinu dana nakon gušenja revolucije u svojoj pesmi Jesen pevao: Tvoji oblaci i tvoj hučni vetar, / Šušteće lišće, mahovina, / Usamljeni hrast na brdu, / Lutajuća vatra, šum talasa – / To je ono što moja duša sada želi! / Narod koji nestaje, koji sa setnom tugom / Razmišlja o svojoj prošlosti… Dođi, Osijane, / Sa svojom maglovitom, tamnom pesmom.

Ova osijanska tuga oseća se i u tekstovima Ištvana Č. Šimona, kao što je neosporna paralela između položaja Mađara sredinom XIX veka i sada, na pragu XXI veka.

Iz tekstova u ovoj zbirci može se gotovo naučnom preciznošću utvrditi savremena slika i patologija demografskih promena u Južnoj Bačkoj/Vojvodini. Posebno je tužno depopulacija vojvođanskog dela Banata, jer se tamošnje propadanje ne demonstrira samo sve bržim iseljavanjem autohtonog stanovništva, već i procesom propadanja, a zatim i nestajanja naselja – sela, salaških grupa i pojedinih zgrada – i to izuzetno drastičnom brzinom. Očigledno je da ni drugi trenutno nemaju dovoljno snage i vitalnosti da popune životni prostor banatskih Mađara, koji su u defanzivi i stalnom povlačenju.

U tekstovima Ištvana Č. Šimona ovo propadanje i uništenje ogleda se na više nivoa: u divljanju i opustošenju samog pejzaža, uključujući tužan prizor propadanja ljudskih staništa, javnih zgrada, ekonomskih objekata i infrastrukture (salaši, seoske kuće, škole, nekadašnje gostionice, majurske farme, železnica, bunari sa zvoncima itd.) koji su se pretvorili u ruševine; s druge strane, u prikazivanju bezperspektivnosti i osiromašenja ljudskih života i sudbina. Ako ovu zbirku čitamo kao hroniku propadanja mađarske Južne Bačke i vojvođanskih Mađara, onda su njeni akteri, „junaci“, uglavnom stariji ljudi koji su već napustili život ili su na izlasku iz njega. A koliko poezije može da unese u ovu utešnu sliku publicista obdaren i pesničkom žicom, neka ilustruje samo jedan citat iz teksta Odbačeno: „Stolice pravilno okružuju sto prekriven šarenim stolnjakom, gde, međutim, mesecima sedi samo samoća.“ Zar Gula Ilješ nije u pravu kada u svojoj pesmi Bartok piše: „Ko lepo kaže / užas, taj ga i razrešava. / Evo, odgovor velike duše na delo / i umetnika, da je vredelo / patiti u paklu.“ Samo nekoliko sredovečnih ili mladih ljudi, koji još uvek pokušavaju nešto, pojavljuje se u ovim tekstovima, ali i oni već gledaju ka dalekim krajevima, a samo strah od muka nostalgije sprečava njihove „želje za razaranjem gnezda“.

Naravno, mračan način prikazivanja nije „jednostrano mračno viđenje“ pisca, već pre procena situacije koja odražava stvarnost. Iako to nije uvek bilo tako, na to ukazuju i neki tekstovi koji prikazuju daleku prošlost, oživljavajući „ekonomsko čudo“ nekoliko nekadašnjih prosperitetnih naselja u severozapadnom uglu Banata, sa Čokom kao centrom. I crta verodostojne portrete nekih nekadašnjih „zemljoposednika“ ili „kapitalističkih preduzetnika“, koje su kasnije, tokom pola veka, nazivali „okrutnim eksploatatorima“, iako su oni, u poređenju sa današnjom beznadežnom situacijom, ako ne i Kanaan izobilja, barem stvorili mogućnost sigurnog zarađivanja za život čak i za poslednjeg nadničara. Vedrijeg tona je i poslednji tekst u zbirci, koji – kao svojevrsni pogled unapred – vodi čitaoca u udaljene krajeve, naime u Sekeljsku zemlju, istovremeno pokazujući da agonija u Bačkoj i Banatu ipak ima i drugu alternativu, čak i u manjini. Poruka pisca je, dakle, jasna: još uvek ima nade, još uvek ima mogućnosti. Iz ovog opšteg kolapsa još uvek može postojati izlaz, može se razviti spasonosni preporod.

Do tada, međutim, moramo izdržati, makar i stiskajući zube! I u tome nam može pomoći ova knjiga Ištvana Č. Šimona, koja nipošto nije zbirka gorkih jeremijada, već upravo konačno stiskanje zuba koje povećava potrebnu koncentraciju snage i odlučnost, što će možda pomoći da se sa živog tela nacije skine vekovni okov koji parališe i grči.

Janoš Sloboda