Szabadka népoktatása (1687–1918)

ISTORIJA I PEDAGOGIJA

Pisati pogovor je nezahvalan posao. Lako možemo upasti u grešku da čitaocu namećemo sopstveno mišljenje. Nakon što neko završi čitanje knjige, stvara određeno mišljenje. Pogovor na to dolazi kao hladan tuš. Priznajem da je hladan tuš ponekad osvežavajući, ali često izaziva drhtavicu. Može se desiti da skrene pažnju čitaoca na nove momente, može se desiti da poučava (jer se pogovori teško oslobađaju pedagogizacije), ali to poučavanje je u meni uvek budilo sumnje. Budilo je sumnje jer teško može izbeći opasnost da ne postane neka vrsta „višeg sudije”. Ako hvali autora dela, ako ga grdi, ako ga jednostavno preobjašnjava, ako..., ukratko, uvek se predstavlja kao pomalo nadmen. Ta nadmenost je dvosmerna: dotiče i autora dela, ali još više dotiče čitaoca; a nije dobro kada čoveku neko drugi daje odgovor na često nepostavljeno pitanje: „Kako da razmišljam, kako da se osećam ovde?”. A ko nije sposoban da samostalno dođe do zaključaka iz samog dela, taj je ili još uvek učenik – a tada mu se gradivo ne može objasniti na nekoliko stranica – ili je bilo suvišno da čita.

Zato pogovor obično ima smisla samo ako je polemičnog tona. A ako je polemičnog tona, onda mora analizirati predstavljeno delo ili sredstvima takozvane imanentne kritike, ili ga kritikovati sa nekog stanovišta. Komparativna analiza takođe može biti dobar postupak.

U slučaju Jožefa Palinkaša nisam mogao primeniti nijedan od ovih postupaka. Imanentna kritika bi značila da u potpunosti prihvatam osnovne stavove autora i da se unutar njih krećem, vršeći korekcije koje vode napred, težeći dijalektičkom prevazilaženju. Za to nemamo dovoljno ni vremena ni stručnog znanja. Kritika sa stanovišta bi zahtevala da, dok odbacujemo autorove stavove, istovremeno formiramo sopstveno shvatanje koje suprotstavljamo kritikovanoj knjizi. Ako to ne učinimo, naša kritika će biti dogmatska negacija, ili servilna apologija, hvalospev. A za to ozbiljnom autoru i ozbiljnom, zahtevnom čitaocu nije potrebna, niti to sebi može dozvoliti pisac pogovora, osim ako nije previše uobražen.

Komparativna analiza bi značila novi diplomski rad.

Pa, šta onda preostaje? Može li se onda napisati pogovor koji nije proširena verzija sadržaja, nije kratka biografija, nije zbirka cvetnih reči, već ipak želi nešto da kaže; ipak želi da pedagogizuje, ali ne „odozgo”.

Mislio sam da bih možda ipak mogao nešto da primetim o delu koje smo – sada mogu reći – svi čitali, a da se ne ponavljam, ako govorim o onome o čemu knjiga – svaka knjiga, a ne samo ova jedna – ćutke govori, pod uslovom da se natera da progovori. Ova poruka se odnosi na zanimljiv problem metode i ideje, teorijske polazne tačke predstavljanja. Ova poruka obično ostaje u pozadini jer se čitalac prvenstveno interesuje za izneti činjenični materijal. I ja sam tako doživeo ovu knjigu. Predstavila mi je nepoznat, već potonuo svet. Izazvala je u meni čuđenje i interesovanje. Tek mnogo nakon novine prvog čitanja zapitao sam se: „Dobro, sve je to lepo, ali ti si to video drugim očima. Da li je individualno mišljenje istraživača samo individualno mišljenje, ili je naučno objektivno? Ako je ovo drugo, da li takozvana naučna objektivnost ne prikriva lošu pristrasnost predstavljanja sebe kao nepristrasnog? Ako ne, da li njena ideološki opredeljena polazna tačka zastupa interese napretka, humanosti? Ukratko, da li ova knjiga nečemu uči? Da li njen pogled u prošlost uči da vidimo sadašnjost i otkrijemo budućnost? Da li nam njen rad na traženju korena pomaže da mudro upravljamo svojim budućim životom?

Možda će neko reći da su ti zahtevi preveliki. Delimičan problem, lokalni problem je došao pod autorovo pero: obrazovanje učitelja u jednom panonskom gradu nije nešto što potresa svet. To je za knjiške moljce, a možda je dobro i kao prebiranje po starim stvarima; izaziva prijatne, pomalo gorke odbojnosti, male kikote, sitne uzdahe. Dah prošlosti nas prožima i šapuće: „Vreme prolazi!”. Mrmlja: „Vidiš, kako je bilo loše, vidiš, kako je bilo dobro, vidiš, kakva je to bila glupost itd.” – već prema tome šta kome živi u duši. Istovremeno, izaziva prijatan osećaj u nama: „Kako je dobro što sve ovo samo posmatram!”.

Međutim, sve je to zabluda. Tako je, ali to je samo privid, površina, spoljašnjost; iza toga se kriju ogromne sile. Onaj ko se bavi istorijom mora pokazati te sile. Ali mora pokazati (mora dati da se oseti!!!) kako te večne – koje se menjaju samo u svom vremenu, prostoru, obliku – sile koristimo danas za dobrobit svih nas: za sadašnjost i budućnost.

(...)

Odlomak iz pogovora dr Ferenca Bodrogvarija

Istražujući daleke izvore mnogostrukih manifestacija društvenog, ekonomskog i kulturnog života, u nekim studijama, dnevničkim beleškama i kritičkim izveštajima već se postavljalo pitanje kada je zapravo počelo sistematsko narodno obrazovanje u Subotici. Jer, spori razvoj varoši zahtevao je dopunu kako u društvenom, tako i u ekonomskom i zdravstvenom pogledu; dakle, bila je potrebna pismenost kako bi ovaj grad, u skladu sa zahtevima razvoja, mogao da obrazuje sopstvene kadrove: da podigne svoj narod na nivo ljudskog života.

Knjiga Jožefa Palinkaša Narodno obrazovanje Subotice u tom pogledu je delo čija se vrednost ne može lako proceniti. Već u uvodu je nagovestio da su svi njegovi napori usmereni na istraživanje korena početka narodnog obrazovanja na području koje je obuhvaćeno u knjizi – više od dvesta godina – a koje je zaostajalo za drugim, srećnijim gradovima i krajevima zbog ratova, okupacija i elementarnih nepogoda.

Drugi izuzetno važan aspekt, kojem je autor posvetio posebnu pažnju, jeste činjenica da je na području ovog grada živelo višenacionalno stanovništvo, a budući da su u prvim decenijama – pa čak i vekovima – koje je pomenuo, inicijatori, pokrovitelji, osnivači i staratelji škola u značajnoj meri bile verske zajednice, sastav i karakter početnih malih obrazovnih ustanova bili su podeljeni, a shodno tome i njihov nastavni program.

Koju god poglavlje da čitalac otvori u ovoj knjizi punoj podataka, naići će na odeljke koji skreću pažnju na bezbroj, ispodpovršinskih momenata narodnog života grada, i otkrivaju da su i pre nekoliko generacija unutar zidina starog grada postojali slobodoumni ljudi koji su vodili hrabru borbu za proširenje i razgranavanje narodnog obrazovanja protiv bigotnih „pismenih ljudi”, „članova verskih zajednica”, servilnih filistara i onih koji su potcenjivali ili malo cenili narod željan da nauči da čita i piše: jer njima je bilo važno da narod radi, a oni će upravljati.

Zato – ali ne samo zato! – delo vredno za svakog čitaoca napušta štampu zahvaljujući istraživanjima Jožefa Palinkaša, i upravo zbog gore navedenog, očekivani odjek budi u nama veru da ćemo uskoro naići na nova slična vredna dela u izdanju Életjela.