Létélmény és valóság

POGOVOR

U seriji GEMMA, u okviru koje se objavljuje ova zbirka studija, do sada su izdate prve knjige mladih pesnika na početku karijere. Studije objavljene ovde takođe su plodovi početka karijere, nose u sebi karakteristične teškoće traganja za putem, ali – budući da su studije – karakteriše ih i niz specifičnih problema.Poznato je da je odnos sadržaja i forme u književnim delima drugačiji nego u naučnim raspravama. Dok je, na primer, u pesmi taj odnos neraskidiv, misaoni materijal studije može se više puta ugraditi u novu formu. Ponekad je dovoljno samo ponovo pročitati i promisliti ono što smo ranije stavili na papir kao ubedljivo obrazloženje, pa da, u posedu novih ideja koje su se iznenada pojavile, pojmova koji se čine prikladnijim, asocijacija koje se osećaju koherentnijim, već smatramo da je izlaganje naših misli u datoj formi usko, jednostrano, grčevito. Da ne govorimo o „razornom” uticaju daljeg razmišljanja, novih saznanja i čitalačkih iskustava na formu.Ova knjiga, u svom sadašnjem obliku, bila je spremna za objavljivanje već u maju 1976. godine. I ako dve godine, sa stanovišta „zastarevanja” misaone validnosti naučnih obrazloženja i filozofskih razmišljanja, možda i ne predstavljaju kritično vreme, na početku karijere, odnosno u poznatom nestrpljivom periodu prvog misaonog „juriša” na stvarnost, to je ipak značajno vreme. Značajno je već i zato što se u ovom periodu, pored možda prirodno prisutnih „prevelikih” zahteva i težnji, istovremeno pojačano javlja i nezadovoljstvo ostvarenim. Toliko je to tako da ono što je jednog dana još bilo željeni cilj kao mučni misaoni napor, nestrpljiva samokorekcija bi već sutradan, po ostvarenju, uništila. Rešenje, međutim, ne može biti da neprestano prerađujemo, neprekidno prepisujemo ono što smo jednom stavili na papir. I to iz dva razloga. Prvo, zato što, ako na kraju nismo uspeli da naše misaone težnje uredimo u zadovoljavajuću formu, ako nismo – ili nismo sasvim – rekli ono što smo zapravo želeli, to nezadovoljstvo će ionako tražiti rešenje u novim radovima. Drugo, zato što nije svrsishodno iz kasnijeg perioda našeg života se vraćati i „kozmetizovati” naše ranije misli, jer bismo zapravo prikrivali naše greške ovom stidljivom korekcijom, a to bi bilo nepravedno i prema nama samima i prema drugima – našim čitaocima.Većina studija koje čine osnovu ove knjige ranije je objavljena u različitim časopisima. Međutim, pre svega je „Híd” služio autoru kao neka vrsta „radionice”. Možda i nije preterano govoriti o radionici, ako uzmemo u obzir da je karakter ovog foruma – kako zahtevnost uređivanja, tako i sastav čitalačke publike – u velikoj meri određivao način i metod obrade psihološko-filozofskih pitanja koja su se analizirala. Ipak, nije se radilo o jednostranom zadovoljavanju određenih očekivanja, već naprotiv, o dobrom primeru plodonosne uzajamnosti saradnje. Kako se uređivačka koncepcija „Hída” svojom otvorenošću približavala sve širem i višestranijem društvenonaučnom sagledavanju ličnih i društvenih problema čoveka, tako je i autor mogao da realizuje svoj cilj da, umesto „zatvorenog” razmatranja stručno-naučnih i filozofskih problema, približi se široj čitalačkoj publici. Danas – sa distance od dve godine – autor sa dovoljnom kritikom može da prihvati kako i u čemu je trebalo ići dalje u tom pravcu, tako, na primer, iako je nameravao da se od samog početka odrekne modernih manira stručno-naučne tekstualne ukočenosti, kao i večno prisutnih opasnosti nejasnih dubina apstraktnih filozofskih razmatranja, ipak nije uspeo da u dovoljnoj meri ostvari subjektivni ton, neposrednost i slobodu „esejističkog” stila koji je želeo i smatrao poželjnim. I to zato što – još uvek bliska – „ukočenost diplomskog rada” iz školskih godina, odnosno opšte prisutna „grčevitost” društvenonaučne raspravne proze, kao čitalačko iskustvo, refleksno se odražava i u ovim prvim samostalnim misaonim eksperimentima. Istovremeno, moramo znati i to da su studije objavljene ovde, već svojim dosadašnjim „ustupcima”, „prekršile” zahteve stroge ukočenosti modernih naučnih rasprava, nisu više dovoljno „korektne” prema kriterijumima krajnje pojačane depersonalizacije. I tako, sam „žanr” postaje problematičan. To se nužno javlja u svakom slučaju kada se, umesto „naučnog” izlaganja misli vezanog za krute šablone (teško razumljivog, a još manje uživajućeg), približavamo subjektivnijem tonu i slobodnijoj „književnoj” formi izražavanja.Naravno, ovde je reč o više od pukog stilskog pitanja. Budući da forma izražavanja nije ništa drugo do misaona šema, posvećeni šablon se uporno opire afirmaciji misli koje se mogu shvatiti u novoj formi. Tako se i šeme stručno-naučnog izlaganja misli, koje su se ustalile kao zahtev i kriterijum, suprotstavljaju mogućnosti naučno utemeljenog izlaganja određenih sadržaja stvarnosti. I autor je upravo sa ovom misaonom šemom došao u sukob. Potraga za novom formom izražavanja – drugo je pitanje, naravno, sa kakvim uspehom – samo je nužna posledica toga.Sve ovo je, naravno, duboko povezano sa autorovim izborom teme, specifičnim pravcem njegovog interesovanja, odnosno sa opštom praksom da se u naučnim istraživanjima, zbog nekakve lažne svesti, misaone šeme, istraživači diskretno ograđuju od razmatranja subjektivnih aspekata ljudskog života. Što je nesumnjivo čudna praksa, ako uzmemo u obzir da čovek, u svojoj konkretnosti, postoji samo kao ličnost, kao subjektivni aspekt društveno-materijalnih odnosa, i da upravo zato za njega – za razliku od „imanentnih” ciljeva i ugla gledanja njegove samostalne nauke – sve osobenosti njegovog društvenog bića dobijaju neposredan smisao i značenje isključivo u konkretnom obliku subjektivnog ličnog odnosa.Kako je ipak moguće da je čovek u svom ličnom biću, dakle u konkretnim, ličnim aspektima svog života, i u praksi istraživačkog rada i u naučnoj formi svesti, postao obespravljen i zanemaren?Složeni sistem međusobnih veza stvarnosti društveno-ljudskih odnosa, tačnije, pojedine elemente ovog sistema odnosa – sa fragmentacijom specijalizacije – analiziraju odvojene naučne discipline. Međutim, čovek ovaj složeni sistem svojih društveno-materijalnih uslova života ne doživljava fragmentirano, ne iscepkano na delove, već kao jedinstvenu celinu svog ličnog života. Za njega upravo ta celina ima najveći smisao – jer to je njegov život, koji različite naučne discipline, kao specifične aspekte naših društveno-ljudskih odnosa, razbijaju na delove, i tako ga uništavaju.Autor, međutim, u ovoj zbirci studija – i u svojim pitanjima i u izboru tema – upravo tu celinu društvene stvarnosti, doživljenu u ličnim refleksijama iskustva, stavlja u centar svog istraživanja: traži jedinstvo sveta parcelisanog „podelom rada” u nauci i razloženog u parcijalnim analizama, koje se manifestuje u ličnom postojanju – u iskustvenom sadržaju života.Iskustvo – za čoveka – je evidencija postojanja. To bi bila aksiomatska kondenzacija suštine autorovog osnovnog stava. Sa druge strane, razmatrajući pitanje: autor – kako svojim sadašnjim početnim, tako i nadamo se budućim – istraživanjima želi da doprinese teorijskom razjašnjenju kako i na koji način se specifičnosti naših društveno-ljudskih odnosa manifestuju u subjektivnim refleksijama iskustva našeg ličnog života, kako se u trajnosti određenog životnog osećaja i u njegovom razornom, životno iscrpljujućem dejstvu kao opresivnog raspoloženja, razotkrivaju i dobijaju tragičnu formulaciju aktuelne protivrečnosti čovekovog istorijsko-društvenog bića...Ova, i druga slična pitanja, trebalo bi da otkrije analiza iskustva postojanja. Ali već sama ova namera – nezavisno od njene misaone realizacije, nivoa intelektualne izvedbe – za društvenonaučno mišljenje vaspitano na pozitivističkim tradicijama predstavlja smrtni greh. Danas još uvek ima mnogo onih koji sa nemalom zabrinutošću i sumnjom gledaju na ovu neobičnu „naučnu disciplinu”, ne krijući da u njoj vide leglo iracionalizma, neku novu formu metafizike. Šta da se krije, zbog istorijskih meandara ni marksistički teorijski radovi nisu nastojali da brzo otklone ove sumnje. Naprotiv, pod uticajem kulta ličnosti i dogmatizma, na ovom polju je nastao pravi naučni vakuum. Uznemirujući i podsticajni efekat ove upadljive teorijske praznine sve se više oseća. Započela je plodna diferencijacija marksističkih društvenih nauka, „zeleno svetlo” su dobile discipline koje su decenijama bile „ilegalne”, i uopšte, otvoren je put ka analizi i interpretaciji makro i mikro promena društvene stvarnosti. Ali „život”, lično proživljeno postojanje, društvenost reprezentovana u konkretnim refleksijama iskustva, subjektivne manifestacije karakteristika naših odnosa suživota, i danas u glavama mnogih živi kao problematično područje sa sumnjivom ideološkom pozadinom.Teško je boriti se protiv predrasuda i misaonih pristrasnosti. Vredi se argumentovati samo delima, ali sazrevanje tih dela ne može se ubrzati nestrpljenjem, kao što ni skepticizam ne može odložiti njihovo sazrevanje.Naravno, svaki oblik ljudskog mišljenja nosi u sebi mogućnost greške. To se posebno odnosi na novo traganje za putem, koje, razumljivo, želi mnogo brže da realizuje, mnogo pohlepnije želi da vidi dokazane sopstvene mogućnosti, nego što to čine naučna istraživanja koja se već mogu pohvaliti svojim zaslugama, ali su zapravo već „iscrpela” svoje mogućnosti. Međutim, sama okolnost da stvarnost lično-društvenih odnosa koji se formiraju u našim iskustvima postavljamo kao putokaz našeg interesovanja, nimalo ne povećava opasnost da naš tok misli zapadne u iracionalizam, koliko tu opasnost nosi u sebi otuđenost od života koja prati stručno-naučnu parcelizaciju naših društveno-ljudskih odnosa. Jer, kao što objašnjenje postojanja shvaćenog u našim iskustvima nosi u sebi mogućnost jedinstvenih, ali površnih pokušaja rešenja, tako i stručno-naučno sužavanje predmeta, koje se umesto „relativnosti” života drži „egzaktnosti” objektivacija – umesto živog lica života, njegovog objektivizovanog, „mrtvog” oblika – bez odgovarajuće referentne tačke, može preuveličati značaj izolovanih momenata stvarnosti koje ispituje.Objektivaciona osnova društvenosti, i psihička manifestacija ovih materijalnih i duhovnih objektivizovanih ljudskih odnosa u konkretnom subjektu, podjednako su organski deo ljudskog postojanja. Zato bi bila podjednaka greška ispitivati različite objektivacione forme društveno-ljudskih odnosa isključivo u njihovom apstraktnom, objektivizovanom postojanju, odnosno depisihologizovati ljudsko postojanje, kao što bi bila glupost objašnjavati specifičnosti naših odnosa suživota isključivo nekim unutrašnjim osobenostima ljudske psihe – idealističkom koncepcijom duše. Materijalni i duhovni odnosi fiksirani u različitim društvenim objektivacijama, i dinamične psihičke forme organizovanja ovih odnosa u lično iskustvo, u stvarnosti su neraskidivo povezani. Ove dve forme manifestacije su zapravo samo različiti izrazi istog egzistencijalnog sadržaja. Kontinuitet, dijalektičku transformaciju formi postojanja bismo ukinuli time što bismo ovo jedinstvo ontološki razbili, ako bismo bilo koju stranu ovog jedinstva istakli ili joj dali isključivu ulogu na štetu druge.Dakle – na osnovu gore navedenog – ne postoji takva subjektivna reprezentacija iskustva u nama koja nekako ne bi imala realan društveni sadržaj, koja dakle ne bi bila posledica složene organizacije naših društveno-ljudskih odnosa. Dokazati i afirmisati sve ovo, naravno, nije mogao biti cilj ove skromne zbirke studija.Detaljnija obrada i razrada ovog složenog pitanja čeka na buduće radove. Autor smatra da je svoj cilj postigao već i ako je ovom knjigom uspeo da probudi radoznalost čitaoca za ovo novo istraživačko područje.

DR. ŠANDOR HO­DI rođen je 1943. godine u Kišoro­su, u Banatu. Ma­tu­ri­rao je u zre­nja­nin­skoj gim­na­zi­ji, a za­tim je ne­ko­li­ko se­me­sta­ra bio stu­dent Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u No­vom Sa­du. Stu­di­je je na­sta­vio u Bu­dim­pe­šti, na Od­se­ku za psi­ho­lo­gi­ju Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta „Eötvös Lo­ránd”, gde je ste­kao di­plo­mu kli­nič­kog psi­ho­lo­ga. Ne­ko vre­me je u Bu­dim­pe­šti vr­šio na­uč­no-is­tra­ži­vač­ki rad, kao sti­pen­di­sta Iz­vr­šnog ve­ća VSZAT-a. U je­sen 1974. go­di­ne od­bra­nio je dok­tor­sku di­ser­ta­ci­ju na Uni­ver­zi­te­tu „Eötvös Lo­ránd” na te­mu sa­mo­u­bi­stva. Dok­to­rat mu je 1975. go­di­ne po­tvr­dio i Za­gre­bač­ki uni­ver­zi­tet. Od 1975. go­di­ne je psi­ho­log u fa­bri­ci alat­nih ma­ši­na „Po­ti­sje” u Adi. Nje­go­vi ra­do­vi ob­ja­vlje­ni su u do­ma­ćim i ma­đar­skim ča­so­pi­si­ma – „Híd”, „Létünk”, „Ok­ta­tás és Ne­ve­lés”, „Ma­gyar Psi­ho­ló­gi­ai Szem­le”, „Va­ló­ság” – kao i u „Ki­lá­tóu” „Ma­gyar Szóa”.