Légszomj

UMESTO PREDGOVORA

Zašto su drame Ferenca Deáka aktuelne?

Ferenc Deák je prvi uneo novinu u vojvođansku mađarsku dramsku književnost sa svoja dva najznačajnija dela, „Áfonyák” (Borovnice) i „Légszomj” (Gušenje). Zajedničko ovim delima je osećaj „gušenja”. Junaci dolaze u sukob sa društvenom stvarnošću koja ih okružuje. Postojanje im postaje opterećujuće, žele da pobegnu, ali ne mogu, jer se izdaja dešava sa svih strana. Nema skretanja sa zacrtanog puta, mesta, pa ovi uglavnom intelektualni junaci pokušavaju da žive sa opterećujućim i teskobnim osećajem gušenja, nedostatka vazduha.

U dramskoj situaciji koja odražava društvenu stvarnost, nada se čak ni ne nazire. Ovde je zlo oslobođeno iz svog zatočeništva i raširilo se, dobro je postalo manjina, ostalo je samo. Iz ovog pesimističnog pogleda na svet proizlazi opterećujući osećaj života.

„Dobro” se guši u uplašenoj masi koja ga okružuje. Okružuju ga pojedinci opterećeni događajima istorijske prošlosti, koji u sebi nose celokupnost društvenih problema perioda od 1941. do 1969. godine, od nacionalizacije preko naseljavanja do nacionalnog pitanja.

Precizirajmo: Donát, pravedan i jasno videći čovek, sumirajući raznovrsnost žalbi, pronicljivo primećuje: „Sa vama igrati istoriju...” – jer u ovoj masi se krije istorija, a ipak se ova masa ne uklapa „u hor velikih naroda”. Prevladava osećaj pomirenja i navike: „Jer sve je navika. Lenjost i bes zbog toga, razgovor o porodici, sahrani, porezu. Postojanje ovde sa vama, zaista, i to je već samo navika.”

Otuda konačni zaključak: „Mrtvi nemaju ni imena, ni nacionalnosti, ni veroispovesti, samo crv u preponama, na kraju i u srcu, u utrobi... Taj vredni narod. Pacifista bez nacionalnosti! Nisam ja pacifista! Tamo, oni!”

Ova drama je nesumnjivo ekspresionističko delo. Ovaj pravac je najprikladniji za izražavanje društvene poruke. Umesto pukog prikazivanja privida stvarnosti, pisac prvenstveno izražava svoja osećanja i misli o stvarnosti, direktno, bez ikakvih upozorenja, ograničenja. Ekspresionizam je period kada potisnuti revolucionarni glas ponovo može doći do izražaja, ekspresionizam ponovo otvara usta čovečanstvu, jer je prošlo dovoljno vremena od kada dramski junak otvoreno, bez ikakvih „nivoa snova” ili mističnih simbola, izgovara stvarne, aktuelne probleme. Tako postaje razumljivo da je nastupilo doba Njih, bezimenih kameleonskih figura, kada samo prilagodljiva, kompromisna individua može bezbrižno živeti i napredovati. Završetak drame odražava piščev pogled na svet: „Zašto očekujete da ja govorim razumljive reči, kada vi živite nerazumljiv, besmislen i nerazuman život! Priznajem: ja sam vaša mala neugodna bolest, sramni rođak... Ali jedno je sigurno: svi ćemo se zajedno ugušiti, ako...” Junak koji oličava „istinu”, „dobro”, ne završava rečenicu, neka je svako završi sam. Međutim, sugeriše dve mogućnosti. Jedna je ako junaci ne promene svoj sitničav, kompromisan život, koji se vrti oko prošlih povreda, ili ako se ne asimiliraju, ako ne postanu Oni!

Ferenc Deák je otvorio novo poglavlje u vojvođanskoj mađarskoj dramskoj književnosti: u nju je uneo otvorenost ekspresionizma i motiv egzistencijalizma, otuđenje. Pored njega, niko na našim prostorima nije stvorio dramsku formu i dramski stil. Nije slučajno što dr. János Bányai o njegovim dramama beleži sledeće: „Jedna od najupečatljivijih karakteristika Deákove književnosti je eksperimentalni duh: uvek pronaći novu i novu formu za prenošenje poruke.” Ili kako o njemu piše naš akademik, Imre Bori: „... u njemu treba videti pravog dramskog pisca naše književnosti: dramska forma je postala njegovo osnovno sredstvo izražavanja.”

Zašto su drame Ferenca Deáka aktuelne?

Pa, ako se vratimo na osnovnu tezu Deákove egzistencijalne filozofije, možemo konstatovati da je postojanje, koje shvatamo putem instinkata, stvarnost. A mi znamo da je to tako, jer smo deo stvarnosti, i zbog svega toga nam nedostaje vazduha!

Budući da je vreme odredilo i sadržaj i sudbinu „Légszomj”-a (njegova za štampu spremna knjižna verzija je uništena 1971. godine, kasnije je samo skraćena verzija mogla doći do šire javnosti), po mom mišljenju, spaseni, originalni tekst drame treba uvrstiti među naša klasična dela i – uz odgovarajuću tekstualnu pratnju – svakako objaviti kao knjigu.

Zsuzsanna Franyó

Novi Sad, 20. novembar 2008.

***

Paradigmatičan događaj u istoriji naše književnosti

Istorija trodelne drame Ferenca Deáka pod nazivom Légszomj sadrži kontradiktorne događaje, počevši od diskvalifikacije na konkursu za dramu 1970. godine (zbog nedostatka anonimnosti) – preko momenata koji su izazvali političko ogorčenje i reakcije publike – do uspeha praizvedbe u Subotici 1971. godine; možda nije preterano povezati pojam „legendarnosti” sa njenom recepcijom.

Drama koja prikazuje život vojvođanske (manjinske) seljačke porodice usred neodrživosti i anomalija tadašnjih ideologija i sistemskih funkcionisanja, kao i njena pozorišna adaptacija, nesumnjivo spadaju među paradigmatične (čak i prekretničke!) događaje u istoriji naše književnosti (i regionalnog pozorišta). Njen značaj u kategoriji žanra je jednako validan i sadržajan kao, na primer, delo Nándora Giona Moj brat Joab u istoriji razvoja romana u Vojvodini.

Perspektiva između njenog nastanka i savremenog čitanja dopunjuje njenu recepciju sa aspekta dokumentarnosti i vrednosti. Na funkcionisanje Légszomj kao drame u to vreme i stepen njene interpretativnosti nesumnjivo su uticali aktuelni uslovi, kao što su i njena mozaična struktura bez radnje, parabolično oblikovanje likova, njihove izjave nalik na govore, te organizacija dramskog govora iz simbola i metafora, bili potvrđeni. Tadašnja čitalačka i pozorišna publika verovatno je mobilisala iste jezičke registre u razgovoru, kada je izražavala (zabranjeno) mišljenje o aktuelnim ideologijama i društvenom sistemu. Međutim, njeno današnje čitanje otežava različitost okolnosti. U međuvremenu su se dogodile smene književnih epoha, promenili su se književni/dramski načini govora. Ove pojave su prirodno ostavile trag i na dramskom opusu Ferenca Deáka; njegove drame nastale devedesetih godina primenjuju potpuno drugačije postupke i načine govora.

Podržavam ponovno izdavanje drame Ferenca Deáka „Légszomj” u ediciji „Életjel Klasszikusok” – uprkos njenoj relativnoj neprihvatljivosti danas – jer je funkcija ove edicije upravo praćenje, isticanje i tumačenje preokreta u istoriji razvoja.

Erika Bence

Novi Sad, 20. novembar 2008.

Ovako sintetična drama ovde još nije napisana. Autor beži od gomile vizija, želi da ih ispiše iz sebe.

„Légszomj” (Gušenje) se zaista sastoji od nekoliko paralelnih ravni. Neki aspekti podsećaju na porodičnu dramu, kao što je borba oca sa sinom, borba sinova međusobno. U Deákovom delu ne treba da vidimo šematizovane figure. Otac, na primer, pored toga što nosi sve odlike patrijarhalnog života i tiranije, brine i za porodicu. Deákove figure su ljudske i složene. U njima ima i tragike i lepote. Druga ravan je hvatanje istorijskog trenutka. Deák opisuje karakteristike posleratnog perioda, očigledno sa namerom da se oslobodi njih, ali i košmara fašizma. Ako ovde možemo govoriti o optužbi, onda je to pre svega samooptužba: kako smo preživeli i kako smo se snašli u vrtlogu nedavnih događaja. Taj istorijski trenutak je morao da uhvati, konačno da ga napiše, jer današnji čovek, svi mi, nosimo ga u sebi, neretko u obliku poniznosti, osećaja manje vrednosti, i možemo se osloboditi toga samo ako ga izgovorimo. Treću ravan drame čini specifičan vojvođanski životni prostor. To je prostor u kojem živi mešovito stanovništvo, i u kojem su svi izloženi svima. Napetost je, dakle, obostrana. Četvrta linija je prikaz seljaštva sa tihim prekorom da je i njih pogodio rat, iako se nije vodio protiv njih.

Ove ravni se ukrštaju i presecaju u „Légszomj”-u.

Mihály Ágoston