Jajistenem

Devojčica je čekala da zima prođe, da se sneg, u kome je do tada toliko volela da se igra, otopi, i da konačno bude toplo, kako njena majka više ne bi morala da pominje hladnoću, mraz, trbuhe mrtvih.

*

A zima je polako, veoma polako prolazila. Jedne noći, devojčica se probudila na čudno cviljenje. Još uvek je bio potpuni mrak, njena sestra je mirno spavala pored nje, ravnomerno dišući. Čudni, uznemirujući zvuci dopirali su iz susedne sobe, roditeljske. Devojčica je počela da se pomera pod jorganom, i sama je neko vreme cvilela, teško se pribrala, jer se negde na granici sna i jave teško spustio teret sastavljen od neobičnih, zbrkanih zvukova. Znojnog lica sela je u krevet i zurila u tamne staklene ploče vrata nasuprot. Uplašeno je slušala ritmične, ali njoj nepoznate, iritirajuće zvuke škripe kreveta koji su prigušeno dopirali iz sobe, pomešane sa teškim strujanjem vazduha ljudskih uzdaha.